недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:26
ПОГЛЕДИ

Пеглање стварности

Аутор: Бошко Јакшићуторак, 04.12.2018. у 18:00

Александар Вучић осудио је напад на лидера Нове левице. Пре тога је особљу своје странке наложио да се пристојно обраћа новинарима и да одговора на сва њихова питања.

Тако смо у траговима добили назнаке да би Србија, уколико председник остане доследан ублажавању агресивне реторике коју испољава према „издајничкој” опозицији и „непријатељским” медијима, почела да функционише у равнима елементарне политичке толеранције која карактерише савремене демократије.

Добро је што је Вучић с „гнушањем” реаговао на брутални напад на Борка Стефановића. Добро је што је полиција одмах привела тројицу осумњичених. Добро је што председник наговештава да више неће понављати „хиљаде грешака” почињених у односу према оно мало медија који критички разматрају стварност.

Али, дуг је пут ка цивилизованом дијалогу јер је пут годинама затрпаван барикадама страначких острашћености и запрекама персоналних сујета и амбиција. У земљи која је допустила да власт у овој мери буде концентрисана у рукама једног човека, сада све зависи од тога да ли ће тај човек – Вучић – променити себе, а тиме и амбијент чијем је стварању дао огроман допринос.

Пајсер бригада је нападом на Стефановића послала поруке на три адресе: опозицији, врховима власти и јавности.

Опозицији, да су мета и да ће их неко сачекати било у Крушевцу, било где другде по Србији. Властима, да могу да рачунају да су им батинаши верни и да ће – ако затреба – обавити задатак. Јавности, да се клоне места окупљања која опозиција покушава да „контаминира” својим порукама.

Пребијање лидера Левице Србије зато је много више од инцидента. Оно је симптом све дубље подељеног друштва ненавиклог да поштује и уважава различитост. Копају се ровови између политичких неистомишљеника. Царује поларизација чији се вирус усељава у све сегменте свакодневице. Србија ће, уколико овако настави, ући у предворје грађанског рата.

Ко је одговоран? Знам да невиних нема, али у свакој земљи власт има већу одговорност од опозиције. Она је та која даје основне тонове свеколиком животу. Овде су ствари окренуте наглавачке.

Премијерка опозицију оптужује за „ширење насиља”. Није се овога пута радило о непристојној и увредљивој претњи њеног силовања, нити о недопустивом нападу на новинарке које раде за једну прорежимску телевизију. Наговештавати да насиље шире они који су у том тренутку обливени крвљу је провокативно и најблаже речено неумесно. Да није опоро било би смешно. „Ђуро ће ти опростити што те тукао.”

Наопачке је и што власт нон-стоп критикује опозицију уз сву медијску подршку коју је себи обезбедила. Тврди да су ривали лопови и криминалци, да су криви за поделу на „грађанску и крезубу” Србију. Пре би могло да се каже да је опозиција „крезуба” – због медијске блокаде ускраћена је могућности да своје идеје и ставове пласира у јавности.

Зато има много оних који ни до данас не знају шта се догодило у Крушевцу. У свакој нормалној земљи би физички напад на истакнутог политичара – свеједно да ли припада владајућем или опозиционом блоку – била прворазредна вест. Не и у Србији.

Прорежимски медији максимално су демфовали напад на Стефановића брутално кршећи основно правило и дужност професије: да обезбеди информацију. Јавни сервис је вест затурио, а и то што је објавио више је учињено да би се пренео коментар министра унутрашњих дела. Неки су у тоталитарној ћутњи прескочили и министра.

Власт је пала на првом испиту после оних Вучићевих речи о „пристојном” односу према новинарима. Не ради се о учтивости, већ о обезбеђивању услова да медији неометано раде свој посао. Чега нема. Батинаши из Крушевца су се по свему судећи самоиницијативно организовали. Аутоцензори по медијима вођени су истоветним мотивима: додворити се властима и „не узнемиравати” јавност.

Како опозиција, која је дуго отаљавала посао, сада почиње да личи на ембрион озбиљнијег политичког пројекта, не делује да ће „ново понашање” о коме говори председник ухватити корена. Минира се шанса за стварање амбијента примереног демократији.

Властима ће се, на дужи рок, осветити толеранција нетолерантности. Хтела то или не, све чешће ће бити сумњичена и за ствари иза којих не стоји, као што је случај са Стефановићем. Увећава се отпор медијским блокадама које је тешко сачувати у ери друштвених мрежа које постају савремена верзија „самиздата” из времена реалног социјализма.

Зато, ако није одговорна за крушевачко батинање, сноси одговорност за миље који је створен и који прети да доведе до тога да свако себи узима право да се физички разрачуна са „непријатељима” Александра Вучића и његових. Биће све више одметнутих, што је потврда да власт губи контролу над преторијанцима које је годинама дадиљала. Србија по којој се шири страх постаје полигон опасне и крајње нецивилизоване политике. Балканска крчма.

Сетимо се како су изгледале прве Параде поноса. Разуларени батинаши који су палицама и песницама „бранили” оно што зову „породичним вредностима” и традицијама православне Србије. Власти су интервенисале на страни одбране људских права и слобода.

Показало се да, када власт хоће, може да обезбеди да држава функционише без разбијања глава. Исто право важи и за слободу политичког опредељивања, говора и окупљања. Власт досад није показивала жељу да прочисти загађену атмосферу.

Вучић је једном признао грешке из свог радикалског периода и неким потезима доказивао да је научио лекције сопствене прошлости. Председник сада обећава да ће унети елементе толеранције у политички живот, што би значило да је приправан да исправи и заостале легате радикалског понашања – односа према политичким ривалима и медијима. Пратићу да ли ће бити доследан.

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља